Lju­bi­te­lji umjet­no­sti u gra­du pod Tre­bje­som u Ga­le­ri­ji „Ni­ko­la Pr­vi” bi­li u pri­li­ci da pri­su­stvu­ju otva­ra­nju iz­lo­žbe „Me­ka skulp­tu­ra i fo­to­gra­fi­ja - Uze­mlje­nje ili fa­ke” Je­le­ne Đu­ka­no­vić i „Pro­la­znost-ne­pro­la­znost” Re­lje Era­ko­vi­ća. Kon­cept ove po­stav­ke je za­sno­van na pu­to­va­nju kroz vri­je­me i uze­mlje­nje u tra­di­ci­o­nal­ne vri­jed­no­sti, te bo­ga­tu kul­tur­nu ba­šti­nu Cr­ne Go­re.
Otva­ra­ju­ći iz­lo­žbu na ko­joj do­mi­ni­ra pre­dio Rim­skog mo­sta na Mo­šta­ni­ci isto­ri­čar­ka umjet­no­sti Kri­sti­na Ra­do­vić je na­gla­si­la da je Je­le­na Đu­ka­no­vić me­ke skulp­tu­re na ko­ji­ma su pri­mi­je­nje­ne tri gru­pe tek­stil­nih ma­te­ri­ja­la, a sva­ka od njih ima po­se­ban pri­stup i tret­man.
- Tro­šnost tek­sti­la i nje­go­vo la­ga­no ali si­gur­no pro­pa­da­nje ozna­ča­va pro­la­znost, kao i po­tre­bu da se za­šti­ti tek­stil­na kul­tur­na ba­šti­na i alu­di­ra na pro­šlost. U dru­gu gru­pu ma­te­ri­ja­la spa­da tek­stil iz­ra­đen od tra­di­ci­o­nal­nih ma­te­ri­ja­la, u za­nat­skim teh­ni­ka­ma tka­nja, ple­te­nja, ve­za i ozna­ča­va sa­da­šnju ve­zu sa ko­ri­je­ni­ma „uze­mlje­nji­ma” u iz­vo­r­ne vri­jed­no­sti. U tre­ću gru­pu spa­da­ju sa­vre­me­ne tka­ni­ne i šljo­ki­ce ko­je efek­tom sja­ja uka­zu­ju na estra­du, na­iz­gled na bu­duć­nost , ali isto ta­ko na po­mo­dar­stvo, na fa­ke - ne­što la­žno, a sa­mim tim i pro­la­zno. U iz­lo­že­nim vi­zu­el­nim po­ja­va­ma ima vi­še vir­tu­el­nih sa­dr­ža­ja, te ih mo­že­mo po­sma­tra­ti kao ti­je­la u pro­sto­ru, ali i kao do­ga­đa­je u vre­me­nu ko­ji su od­re­đe­ni kre­ta­njem kroz pro­šlost, sa­da­šnjost i bu­duć­nost. Po­zna­je­mo do­ga­đa­je kroz pro­stor i vri­je­me te ako vri­je­me shva­ti­mo kao uda­lje­nost ne pri­pa­da tro­di­men­zi­o­nal­nom pro­sto­ru, on­da je vri­je­me ne­pot­pun osje­ćaj pro­sto­ra ko­ji je na­šem opa­ža­nju ne­do­stu­pan - nje­go­va če­tvr­ta di­men­zi­ja. Upra­vo je vri­je­me kao če­tvr­ta di­men­zi­ja ona od­red­ni­ca ko­ju Je­le­na Đu­ka­no­vić uvo­di u re­cep­ci­ju, eks­po­zi­ci­ju i pre­zen­ta­ci­ju svog kon­cep­ta kroz da­te in­sta­la­ci­je. Na ovaj na­čin pre­zen­to­va­ne in­sta­la­ci­je pro­mo­vi­šu no­ve, čud­ne, ire­al­ne pro­sto­re ko­ji se oslo­ba­đa­ju ne­kih od za­ko­na re­al­nog pa dje­lu­ju kao re­pre­zent fik­tiv­nog te se do­bi­ja no­vi ar­hi­tek­ton­ski obris iz­la­ga­nja ko­ji vi­še li­ču na scen­ski ne­go ga­le­rij­ski pro­stor - ka­za­la je Ra­do­vić.
Dru­gi dio po­stav­ke Je­le­ne Đu­ka­no­vić ve­zan je za po­jam pro­ši­re­nog po­lja Ro­za­lind Kra­us, ko­ji pod­ra­zu­mi­je­va „skulp­tu­ru u slo­bod­nom pro­sto­ru”, kao i pro­jek­te ko­ji ob­u­hva­ta­ju spo­me­nič­ku i jav­nu pla­sti­ku i pri­ro­du.
- Umjet­ni­ca nam uka­zu­je na vre­men­sku di­men­zi­ju pro­la­zno­sti ka­ko sta­rih mod­nih sti­lo­va i tro­šnost ma­te­ri­ja­la ta­ko i na pro­la­znost ko­joj neo­do­li­je­va ni spo­me­nič­ko na­sle­đe u ovom slu­ča­ju Rim­ski most na Mo­šta­ni­ci. Po­što je umjet­nost po­če­tak vi­đe­nja, a naj­moć­ni­ja čo­vje­ko­va is­ku­stva se ne mo­gu uvi­jek opi­sa­ti ri­je­či­ma. Ona nam pu­tem svo­jih in­sta­la­ci­ja u za­tvo­re­nom i otvo­re­nom pro­sto­ru, uz šet­nju kroz vri­je­me, ve­o­ma su­ge­stiv­no uka­zu­je na di­rekt­nu fi­zič­ku ve­zu sa na­šim tlom kao apel za za­šti­tu kul­tur­no isto­rij­skog na­sle­đa, oču­va­nja tra­di­ci­je za bu­du­će ge­ne­ra­ci­je - ka­za­la je ona.
Ra­do­vi­će­va je is­ta­kla da fo­to­gra­fi­je „Pro­la­znost – ne­pro­la­znost” Re­lje Era­ko­vi­ća po­red to­ga što ima­ju do­ku­men­tar­nu vri­jed­nost ima­ju i iz­van­red­nu umjet­nič­ku di­men­zi­ju, jer at­mos­fe­ra na nji­ma mo­že se de­ter­mi­ni­sa­ti uz­vi­še­no­šću kao vr­hov­nom estet­skom ka­te­go­ri­jom.
- Re­lja Era­ko­vić fo­to­gra­fi­jom za­u­sta­vlja vri­je­me, pro­la­znost do­ga­đa­ja pre­tva­ra u ne­pro­la­znost sli­ke/fo­to­gra­fi­je. Umjet­nik an­ga­žu­je ar­hi­tek­tu­ru i pri­ro­du na kom­plek­san na­čin pri tom vi­zu­el­no is­tra­žu­ju­ći no­ve mo­guć­no­sti nji­ho­vog pre­kla­pa­nja i sta­pa­nja. Osim uti­sa­ka iz vi­dlji­vog i opi­plji­vog svi­je­ta, on u at­mos­fe­ri pre­po­zna­je ne­vi­dlji­vo i neo­pi­plji­vo ko­je tran­sfor­mi­še u svo­je ra­do­ve. I, u ovim ra­do­vi­ma vri­je­me je punkt­na tač­ka u ko­jem se spa­ja­ju pro­šlost, sa­da­šnjost i bu­duć­nost - tra­di­ci­ja i mo­der­nost. Kao što se Je­le­na Đu­ka­no­vić bo­ri za oču­va­nje me­di­ja pre­ko ko­jih se iz­ra­ža­va, ta­ko se i Re­lja Era­ko­vić bo­ri za oču­va­nje fo­to­gra­fi­je, jer u do­ba teh­nič­ke re­pro­duk­ci­je ne­po­no­vlji­vost i tra­ja­nje su u sli­ci isto ono­li­ko is­pre­pli­je­ta­ni kao što su pro­la­znost i po­no­vlji­vost u re­pro­duk­ci­ji. – is­ta­kla je ona.
Po­sve­će­nost ova dva umjet­ni­ka go­vo­ri o du­bo­kom uze­mlje­nju u pro­fe­si­je ko­ji­ma se ba­ve. Bit­no je da u oba slu­ča­ja ne po­sto­je sa­mo dje­la kao ta­kva, već da ima­ju za­jed­nič­ki kon­cept oču­va­nja kul­tur­no-isto­rij­skog na­sle­đa Cr­ne Go­re, na­gla­si­la je Ra­do­vić.
L.N.